Ljudska i građanska prava i slobode

Univerzalna deklaracija o pravima čoveka UN (1948), Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima UN (1966), Međunarosni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima UN (1966), Dokumenti organizacije za evropsku bezbednost i saradnju - OEBS (1975,1991), Evropska Konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950), Regionalne konvencije o zaštiti ljudskih prava: Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950), Američka konvencija o ljudskim pravima (1969), Afrička povelja o pravima čoveka i naroda (1981)

Ujedinjene nacije su globalno udruženje vlada koje sarađuju na polju međunarodnog prava, globalne bezbednosti, ekonomskog razvoja i socijalne jednakosti. Osnovana je od strane 51 države, ali se sada sastoji od većine svetskih zemalja. U okviru UN-a postoji i Komisija za ljudska prava čija je dužnost da interveniše kad dođe do sistematskog, masovnog i proverenog kršenja  ljudskih prava i sloboda u zemljama članicama. Naročito ističe pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti, slobodu od ropstva i surovog i ponižavajućeg postupanja, pravo na ličnost, na efikasno i pravedno suđenje, pravo na privatnost, i td.

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju je najveća svetska međunarodna organizacija koja se bavi pitanjima bezbednosti. U njen domen spadaju pitanja kao što su kontrola naoružanja, ostvarivanje ljudska prava i sloboda, sloboda štampe i slobodni izbori. Većina od 3500 članova osoblja OEBSa je angažovana na zadacima na terenu, dok oko 10% je angažovano u sedištu organizacije u Beču. Njenih 56 članica je iz Evrope, Kavkaza, centralne Azije i Severne Amerike i pokriva najveći deo severne hemisfere. Srbija je bila članica od osnivanja organizacije 1975e godine, sa prekidom od 1992-2000 godine.

Savet Evrope je regionalna međunarodna organizacija evropskih zemalja, čije se sedište nalazi u Palati Evrope, u Strazburu, na granici Francuske i Nemačke. Svrha Saveta Evrope ogleda se u ostvarenju osnovnih ličnih i demokratskih prava i sloboda u Evropi, a najvažniji akti su donošenje Evropske konvencije o ljudskim pravima (1950.) i uspostavljanje Evropskog suda za ljudska prava (1998), kao stalnog sistema pravne zaštite. Savet Evrope ima 47 članica, koje su istovremeno i potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima. Članstvo u Savetu Evrope nije uslovljeno članstvom u Evropskoj uniji, mada je svih 27 zemalja Evropske unije, učlanjeno u Savet Evrope.

• individualna (pravo na život, slobodu kretanja itd) i kolektivna (kulturna prava etničke zajednice, ili nacionalne manjine, da koristi svoju zastavu i druge simbole)
• formalna (pravo na rad u uslovima nezaposlenosti) i stvarna (pravo na nepristrasno suđenje)
• prava negativnog (prava pojedinca koja ne mogu biti ograničena od strane države; sloboda govora itd), pozitivnog (prava na osnovu kojih građanin može zahtevati određene postupke od države; pravo na vozačku dozvolu, otvaranje radnje itd) i aktivnog statusa (prava na osnovu kojih građani mogu aktivno da učestvuju u političkom životu, obavljajući javne poslove; pravo da glasaju na referendumu, pravo da se kandiduju za javne funkcije)
• lična i politička (klasična/tradicionalna), ekonomska, socijalna i kulturna prava (savremena/nova)

Prvu generaciju čine lične slobode i prava. Ona je nastala u periodu kasnog feudalizma tokom 17. i 18. veka. Većina ovih građanskih prava i sloboda su sadržani u deklaracijama iz vremena građanskih revolucija, kao Deklaracija o pravima čoveka i građanina koja je usvojena u toku Francuske revojucije 1789. godine. Osnov za pojavu ove generacije prava čini teorija o prirodnim pravima, kojim se smatraju pravo na slobodu, život, svojinu, sloboda svesti i drugo.

Drugu generaciju čine političke slobode i prava; i ona su takođe nastala u periodu nastanka prve generacije. Ove slobode i prava se odnose na slobodu govora, biračko pravo, brane slobodu protestvovanja i učestvovanja u vlasti. Najduže je trajalo pružanje ovih prava i sloboda različitim društvenim slojevima (npr. ženama), pa se zato može reći da je druga generacija sloboda i prava zapravo tek polovinom prošlog veka prihvaćena.

Treća generacija sloboda i prava se drugačije nazivaju socijalnim pravima, a u sklopu toga se misli i na ekonomska i kulturna prava. Ona su nastala zbog težnje ka socijalnoj pravdi, odnosno jednakom tretiranju svih slojeva društva. Za ovu generaciju prava su se naročito zalagale organizacije radnika (sindikati). Ova generacija štiti prava na jednakost građana pred zakonom i obezbeđuje obrazovanje i zaštitu od siromaštva i gladovanja.

Ovu generaciju sloboda i prava zovu 'novim' ljudskim pravima, zato što je nastala tek posle Drugog svetskog rata. Četvrta generacija prava obezbeđuje prava etničkih manjina.

Evropska konvencija o ljudskim pravima (1950) je, zajedno sa Univerzalnom deklaracijom o pravima čoveka Ujedinjenih nacija (1948), najznačajniji međunarodni dokument u oblasti ljudskih prava. Ovi dokumenti obavezuju članice Saveta Evrope, i Srbija ga je potpisala 2004, pošto je 2003 ponovo postala članica.

• Konvencija garantuje 12 pojedinačnih prava:
• pravo na život,
• zabranu mučenja,
• zabranu ropstva,
• pravo na slobodu i bezbednost ličnosti,
• pravo na nepristrasni postupak,
• zabranu retroaktivnog delovanja krivičnog zakona,
• pravo na privatnost,
• slobodu misli, savesti i veroispovesti,
• slobodu izražavanja,
• slobodu okupljanja i udruživanja i
• pravo na brak.

Prvi protokol je dodao pravo na svojinu, pravo na slobodne izbore i pravo roditelja da obezbede obrazovanje svoje dece u skladu sa svojim ubeđenjima. Četvrti protokol uvodi zabranu dužničkog ropstva, pravo na slobodu kretanja i izbora prebavilišta, pravo ulaska u zemlju državljanstva, i zabranu kolektivnog proterivanja stranaca. Šesti protokol zabranjuje smrtnu kaznu. Sedmi zabranjuje proterivanje stranaca bez odgovarajućeg zakonskog postupka, dodaje pravo žalbe u krivičnim slučajevima, kao i pravo na nadoknadu zbog greške suda, poštedu of dvostrukog gonjenja za jedno krivično delo i jednakost supružnika u pravima i odgovornostima u pogledu obaveza prema deci.

Utuživa ljudska prava su ona koja se mogu uspešno zaštititi tužbom sudu. Radi zaštite prava garantovanih od strane Konvencije, osnovan je Evropski sud za ljudska prava.

Evropski sud za ljudska prava je ustanovljen 1959. godine pri Savetu Evrope. On je nadležan da rešava zalbe povodom kršenja ljudskih prava i sloboda zagarantovanih od strane Konvencije, unutar država potpisnica. Na sudu se mogu pojaviti države, ali mu se mogu obratiti i pojedinci, ako smartaju da su im prava ugrožena. Sud ima sudija koliko ima država članica (46), koji razmatraju sva pitanja povrede Evropske konvencije.